Žena koja je stvarala istoriju javljanjem na telefon

Ema Nat - prva žena koja je zavolela telefon

1. septembar 1878 : Ema Nat postaje prva žena telefonski operater.

Prvi telefoni su bili dovoljno teški za korišćenje i bez dodatnog maltretiranja sa dečacima-tinejdžerima koji su radili kao prvobitni operateri na telefonskim centralama – a koji su bili, prema današnjim kriterijumima, neviđeno nepristojni.

Drastičnu promenu je uveo sam Aleksandar Grejem Bel, pronalazač telefona, koji je došao do rešenja: zameniti muške operatere sa mladim ženama od kojih se očekivalo da po prirodi stvari budu urođeno ljubazne.

On je zaposlio ženu po imenu Ema Nat koja je pre toga radila kao operater u telegrafskoj službi i tako je ona 1. septembra 1878. godine postala prvi ženski telefonski operater na svetu. Njena sestra, Stela, je postala druga žena operater kada je zaposlena na istom mestu, u Edvin Holmsovoj bostonskoj telefonskoj dispečerskoj kompaniji, samo nekoliko časova posle Eme.

Kao operaterka, Natova je odgovarala svim tadašnjim merilima društva Nove Engleske: bila je strpljiva i ljubazna, prijatnog glasa i izuzetno kulturna. Njen primer je postao uzor za sve telefonske kompanije koje su težile da ga isprate i do kraja 1880. godine posao je postao skoro isključivo ženska profesija.

Mnoge žene su prigrlile ovu profesionalnu priliku, koja se činila kao daleko bolja nego rad u fabrici ili bavljenje poslovima domaćinstva.

Ali ni ovaj posao nije bio lak. Telefonske kompanije su bile drakonski poslodavci prema Masačusetskom udruženju humanizma, koje navodi sledeće:

• samo da bi dobila posao, žena je morala da prođe testove visine, težine i dužine ruku kako bi poslodavac bio siguran da je u stanju da radi u tesnim odajama u kojima su radili operateri telefonskih centrala.
• morale su mnogo sati da sede u pravilnom položaju u stolicama sa uspravnim naslonima za leđa.
• nije im dozvoljeno da međusobno komuniciraju.
• morale su da odgovaraju vrlo brzo, efikasno i strpljivo – čak i kada su se suočavale i sa najneprijatnijim klijentima.

Jedna žena, u anonimnom otvorenom komentaru u Njujork tajmsu 1922. godine, kaže kako izgovara „broj molim Vas“ u proseku 120 puta u toku samo jednog sata smene – i kako se svaki put ugrize za jezik kada je neko ukori u vezi svakog mogućeg privatnog problema.

Rad pod ovim uslovima za nezamislivo mizernu platu (sama Natova je zarađivala oko 10 dolara mesečno radeći oko 54 sata nedeljno) je neminovno vodila ka organizovanju žena.

Godine 1919. one su stupile u štrajk, paralizovale su telefonski-zavisnu regiju Nove Engleske – i konačno su dobile povećanje plata.

Skoro vek kasnije posle prvog povezivanja poziva Natove, centrale su opstale kao skoro isključivo žensko zaposlenje. 1973. godine grupa žena je podnela žalbu Komisiju za jednakost zapošljavanja u vezi sa ovom neuravnoteženošću – i odgovarajućom oskudicom žena na radnim mestima druge prirode u telekomunikacijskim kompanijama.

Komisija za jednakost zapošljavanja je ubedila Američku telefonsku i telegrafsku kompaniju (koju danas poznajemo kao jedno od najvećih operatera u SAD pod imenom AT&T) da potpiše sporazum kojim se obavezuje da će svako radno mesto unutar kompanije biti podjednako otvoreno za oba pola.

Međutim, sporazum im se obio o glavu i doveo je do sasvim suprotnog efekta. „On je uzrok mnogo većeg broja muških operatera nego ženskih operaterki na centralama ili instalera telefona,“ kako je to opazio magazin Tajm kasnije te godine.

Momci su, kako se čini, ponovo zauzeli svoje mesto ispred telefonskih centrala.