Preporučeni proizvodi
Preporučeni proizvodi
Velika Britanija ima jedan od najstarijih zakonskih sistema na svetu: njihovo pravo svoje korene ima u Srednjem veku, a sistem porotnika je okosnica zajedno sa premisom da je osoba nevina dok se suprotno ne dokaže.
Međutim, pravo mora da se usklađuje sa društvenim tokovima kako bi ispunilo svrhu. I ma koliko to paradoksalno zvučalo, neki zločini su direktno oblikovali pravo kakvo nam je danas poznato.
Sredinom XVII veka, u engleskom trgovačkom gradiću Čiping Kampden u Gločestšajru, se desio jedan od najneobičnijih krivičnih dela, koji je dobio naziv „Kampdenska misterija.“ Slučaj je rezultirao istorijskom presudom.
16. avgusta 1660. lokalni trgovac Vilijam Harison je napustio svoj dom u ovom gradiću kako bi skupio stanarine sa okolnih farmi. Kada se te noći nije vrati, njegov sin Edvard i sluga po imenu Džoni Peri su pošli u potragu za njim.
Tokom potrage su zaključili da je otet. Pronašli su nekoliko ličnih predmeta i odeću koja mu je pripadala; nešto od toga je na sebi imalo i krv.
Otvorena je istraga; sluga je uhapšen sledeće nedelje, a sam je okrivio svoju majku Džoan i brata Ričarda za ubistvo. Na kraju, svo troje staju pred sud za ubistvo Harisona, iako njegovo telo nikada nije nađeno. Svo troje su proglašeni krivi marta 1661. i obešeni su.
Godinu dana posle izvršenja presude, ova dobro povezan01a0 zajednica je ponovo šokirana kada se „žrtva“ ovog užasnog zločina vratila u selo, potpuno zdrava i sa neverovatnom pričom.
Vilijam Harison je obavestio vlasti da je dotične noći bio nasilno otet od strane nekoliko muškaraca i da je odveden u luku Dil u Kenta, gde su ga ukrcali na turski brod i kasnije ga prodali kao roba. Po smrti svog starijeg vlasnika, uspeo je da pobegne i sakrio se na portugalski brod i doputovao je do Dovera.
U to vreme, makar, čini se kao da niko nije imao nikakvih sumnja u Harisonovu priču, iako posle ovog neverovatnog neuspeha pravosuđa, sudovi u Britaniji počinju da se drže principa „nema tela, nema optužnice za ubistvo.“
Princip se odlično držao tokom XX veka, a tada su forenzička otkrića iz slučajeva kao što je sa Džordžom Hejgom – „Ubistva u kupki od kiseline“ – dokazala da se ubistvo nesumnjivo odigralo, bez potrebe da telo bude izloženo kao dokaz.
Iako vrednost upotrebe otisaka zarad identifikacije osoba jeste priznata još od 1850-ih, Ser Edvard R. Henri je bio taj, član Indijske građanske službe i glavni inspektor Policije Donjeg Bengala, koji je prvi razvio i usavršio funkcionalan sistem za klasifikovanje otisaka prstiju sredinom 1890-ih i tako otvorio prvi svetski Biro za otiske prstiju u Kalkuti u Indiji 1897.
Kasnije po imenovanja za pomoćnog komesara za zločine u Skotland Jardu 1901., Henri osniva prvi Biro za otiske u Ujedinjenom Kraljevstvu. Isprva, primarna funkcija biroa je bila da omogući policiji identifijkaciju prestupnika koji su prethodno osuđivani za zločine; ali u kratkom vremenskoom roku, nauka prepoznavanja otisaka će se razviti u vrlo efikasan instrument rešavanja zločina.
Prva krivična presuda koja se oslonila na otiske prstiju kao dokaz je bio slučaj kleptomana Harija Džeksona u septembru 1902. Džekson je bio osmnjičen za nekoliko provala u južnom Londonu i na kraju uhapšen od strane promućurnog pozornika Džordža Druita tokom pokušaja provale u Perseverance pab u ulici Vassal Road u Brikstonu.
Jedna od provala koja je vodila njegovom hapšenju se odigrala u ulici Denmark Hill br. 156 u domu porodice Tastin. Džekson je upao preko prozora u prizemlju i ukrao je nekoliko kugli za snuker od slonovače. Dok je to radio ostavio je otiske na sveže ofarbanom prozoru. Otisci su ispitani od strane policije i utvrđeno je da odgovaraju Džeksonu.
Kada je slučaj dospeo u Centralni krivični sud Starog Bejlija, Džekson je izjavio da nije kriv. Ovo je bilo slučaj po tipu „sve ili ništa“ sa stanovišta forenzike otisaka prstiju jer je ceo slučaj počivao na jednom otisku koji je optuženog dovodio u vezu sa mestom zločina.
Dokaz je pažljivo razmatran od strane suda, a policajci iz biroa za otiske su dali svoje stručno mišljenje. Sudija i porota su prihvatili validnost dokaza i osudili Harija Džeksona.
Međutim, mnogi tadašnji komentatori su i dalje sumnjali u novotariju rešavanaj zločina. Jedan od njih je u The Timesu napisao pod imenom „Zgnušani sudija“ komentar: „Skotland Jard, nekada znan kao najbolja policijska organizacija na svetu, će biti predmet ismevanaj od strane Evrope ukoliko nastavi da insistira na lovu kriminalaca putem neobičnih šara kože.“
10. septembra 1897. u 12.45 londonski policajac po imenu Rasel je uočio licenciranog vozača taksija kako upravlja svojim vozilom duž New Bond ulice u Londonu. 25 godina star Džordž Smit je navodno krivudao duž ulice pre nego što je naleteo na pločnik i udario u broj kuće 165 čime je odvalio vodovodnu cev i uzrokovao štetu na prozoru kuće.
Rasel mu je prišao i shvatio da je pio. Odveo ga je u Vine Street policijsku stanicu, u Vestminsteru, te se ovo smatra da je prvi zabeležni slučaj u kom je došlo do hapšenja usled vožnje u pijanom stanju. Smit je ispitan od strane hirurga lokalne policije koji je potvrdio da je dotični pijan i da mu nije trebalo dozvoliti da upravlja vozilom.
Smit je optužen i pojavljuje se pred sudijom u sudu u Marlborough ulici kasnije tog istog dana. Kada je na optuženičkoj klupi bio ispitivan od strane pozornika Rasela, priznao je da je popio nekoliko čaša piva.
Sud ga osuđuje na kaznu od 20 šilinga.
Inovativni telefonski sistem za hitne slučajeve u okviru kojeg je bilo koji građanin mogao uzeti telefonsku slušalicu i pozvati 999 potpuno besplatno je nastao u Londonu 30. juna 1937.
Puštanje sistema u rad, kojim je isprva upravljala Glavna pošta, je ispraćeno edukativnom kampanjom za javnost preko nekoliko novina, uključujući i London Evening News koje su svoje čitaoce savetovale:
„Okrenite samo 999 ako je stvar hitna; ako, na primer, čovek u stanu pored Vas ubija svoju ženu ili ste videli dobro maskiranog provalnika koji se pentra uz cevovod lokalne banke … Ako je stvar manje hitna, ako ste samo izgubili Vašeg Tauzera ili se kamion parkirao ispred Vaše bašte, onda zovite lokalnu policiju.“
Novi 999 sistem se brzo pokazao efikasnim kada je samo nedelju dana kasnije počinjeno prvo hapšenje kao rezultat urgentnog poziva.
Name, tokom ranih časova 7. jula 1937. arhitekta Džon Stenli Bird iz Hempsteda u severnom Londonu se probudio usled buke koja je dolazila ispod prozora njegove spavaće sobe. Kad je bacio pogled, ugledao je potencijalnog provalnika, kasnije identifikovanog kao Tomas Dafi. Birdova žena je pozvala 999 i opisala osumnjičenog i pravac u kom je pobegao. Policija je brzo reagovala i uhapsila Dafija u blizini; optužen i osuđen je za pokušaj provale.
G. Bird je bio oduševljen rezultatom i posle ovog događaja je prokomentarisao: „I tad mi pade na pamet, kao vlasnik doma i veliki poreski obveznik, konačno nešto dobijamo za naš novac i time sam vrlo impresioniran.“
Tokom prve nedelje sistema 999 policija je imala 1336 poziva – 91 su bile šale. Služba je lansirana u Glazgovu 1938. i drugim većim gradovima posle Drugog svetskog rata.
Međutim, ostatak zemlje je morao da pričeka do 1976. kako bi sistem bio na nacionalnom nivou, kada su sve telefonske centrale automatizovane. Danas sistem 999 (koji sad uključuje sve hitne službe) prima više od 30 miliona poziva godišnje.
Prvi zabeleženi slučaj na engleskim sudovima u kom je neko optužen po osnovu dokaza u vidu otisaka stopala – forenzički dokaz koji podrazumeva otisak tabana – se pojavio 1956.
Sidni Malkin, 47. godina star kuvar je imao fetiš ženskog donjeg veša. 1956. je provalio u stan u Hejstingsu koji je pripadao Gđi. Edit Baules i ukrao je nekoliko komada donjeg veša i svilene čarape. Gđa. Baules čiji stan je bio na gornjem spratu je ostavila veš da se suši i ostavila je otvorene prozore. Kasnije je zločin prijavila lokalnom policajcu, pozorniku Ernestu Parkeru koji je pregledao mesto ulaska i zapanjio se brojem otisaka golih stopala – jedan čak i na televizoru, jedan na zvučniku i konačno jedan na podu.
Neobični modus operandi – krađa ženskog donjeg veša sa gornjih spratova – je odgovarao profilu Sidnija Malkina. Uhapšen je, a upoređivanje otisaka stopala je nesumnjivo dokazalo da je upravo on izvršio provalu..
Stručnjak za otiske viši detektiv Holten iz Skotland Jarda je predstavio svoje nalaze sudijama u Hejstingsu. Malkin je osuđen – prvi slučaj ove vrste u Engleskoj – i pritvoren kako bi se mir sačuvao naredne tri godine.
